Три су основне фазе преговора о приступању: 

    1) скрининг (аналитички преглед законодавства);

    2) преговори (тзв. садржајни преговори); 

    3) закључивање уговора о приступању. 

1) Скрининг

Скрининг је аналитички преглед и оцјењивање усклађености законодавства државе кандидата са правном тековином ЕУ, те слиједи након прве међувладине конференције. 

Скрининг проводи Европска комисија, а у њему учествује држава кандидат. 

Државе чланице нису позване да учествују у скринингу, изузев за поглавља 23 (Правосуђе и основна права), 24 (Правда, слобода и безбједност) и 31 (Спољна, безбједносна и одбрамбена политика). 

Скрининг се од увођења “нове методологије” у преговоре о приступању 2020. године структурише по кластерима.

Скрининг укључује неколико корака, а то су: 

• експланаторни преглед законодавства; 
• билатерални прегледа законодавства;
• извјештавање са аналитичког прегледа. 

Процес започиње експланаторним скринингом на ком Европска комисија представља држави кандидату acquis ЕУ у поглављима која укључује кластер.

Након тога слиједи билатерални скрининг током којег држава кандидат представља своје законодавство те утврђене разлике у односу на acquis ЕУ. 

Састанци експланаторног и билатералног скрининга се одржавају по појединачним поглављима. 

Потом Европска комисија израђује извјештаје, а у њима даје анализу стања и оцјену спремности државе за отварање преговора, те одговарајуће закључке и препоруке. Извјештаји се израђују у сарадњи са државом кандидатом, а израђују се за цијели кластер. Извјештај Европска комисија доставља држави кандидату и Савјету ЕУ.

Скрунинг је основа за израду преговарачке позиције државе кандидата, те основа за државе чланице за израду заједничке преговарачке позиције ЕУ. 

Трајање скрининга зависи од сложености acquisa, а уобичајно је да цјелокупни скрининг траје до годину и по.

Иако скрининг слиједи након званичног отварања преговора, у пракси су забиљежене и одређене флексибилности. Нпр. у случајевима Црне Горе и Србије Европска комисија је, по одобрењу Европског савјета, провела скрининг за поглавља 23 (Правосуђе и основна права), 24 (Правда, слобода и безбједност) и 32 (Финансијска контрола) прије званичног почетка преговора, а у случајевима Сјеверне Македоније и Албаније експланаторни скрининг је започео 2018. године као дио припрема за преговоре. 

2) Преговори (тзв. садржајни преговори)

Након завршетка скрининга слиједе преговори који се још називају садржајним преговорима. Ова фаза укључује неколико корака, а то су: 

• припремање позиција за преговоре; 
• вођење преговора на међувладиним конференцијама; 
• привремено затварање поглавља. 

Преговори се од увођења “нове методологије” 2020. године отварају по кластерима (шест кластера), а воде се и затварају по појединачним поглављима (33 преговарачка поглавља).

Позиције за преговоре припремају се на основу скрининга, а припремају их обје стране. 

Позицију Савјету ЕУ увијек прва доставља, односно на међувладиној конференцији излаже држава кандидат, а у њој назначава на који начин намјерава преузети и проводити acquis ЕУ при томе образлажући своје административне способности. Заједничку преговарачку позицију ЕУ предлаже Европска комисија, а усваја је Савјет ЕУ једногласно.

Засједања међувладине конференције обично се одвијају на министарском нивоу (шеф делегације) и нивоу замјеника (замјеник шефа делегације). Међувладине конференције на овом нивоу се одржавају најмање једном годишње, а ако је потребно могу и чешће. Преговори су централизовани на нивоу министара, односно замјеника, а за потребе преговора могу се успоставити радне групе. 

Оне дјелују под вођством замјеника и раде с јасним задатком и у одређеним роковима. Међувладине конференције се одржавају у Бриселу и Луксембургу, а састанке води шеф делегације ЕУ. Улогу Секретаријата обављају службеници Генералног секретаријата Савјета ЕУ и службеници које именује делегација државе кандидата.

Одлуку о привременом затварању преговора у појединачном поглављу доноси Савјет ЕУ, а на приједлог Европске комисије. Затварањем задњег поглавља у кластеру и он се по аутоматизму сматра затвореним, уз изузетак кластера 1 – Основе, за који се одлука доноси на нивоу кластера. 

Имајући у виду да држава кандидат до отварања преговора треба направити знатан напредак, вријеме од отварања преговора по кластеру до затварања поглавља би требало бити ограничено, пожељно на годину дана. 

Поглавља 23 и 24 су у “новој методологији” задржала врло важну улогу. Она су дио кластера 1 – Основе, те се овај кластер отвара први и затвара задњи. Напредак у кластеру 1 – Основе, одређује ток преговора и узима се у обзир приликом доношења одлуке о отварању новог(их) кластера. Мјерила за отварање преговора у кластеру 1 – Основе укључују мапу пута/акциони план за поглавља 23 (Правосуђе и основна права), 24 (Правда, слобода и безбједност) и мапу пута/акциони план за реформу јавне управе.

У одређивању тока преговора врло важну улогу имају мјерила (benchmarking). 

Разликујемо три врсте мјерила: 

• мјерила за отварање преговора (opening benchmarks) која се утврђују и предлажу у фази скрининга, те се уз “нову методолгију” утврђују за отварање кластера;
• мјерила за затварање преговора (closing benchmarks) која се утврђују на нивоу поглавља и у преговарачкој позицији ЕУ;
• привремена (прелазна) мјерила (interim benchmarks) се утврђују у кластеру 1 - Основе, у области владавине права, након његовог отварања, те ниједно поглавље неће бити привремено затворено прије него се ова прелазна мјерила испуне. Након испуњавања прелазних мјерила утврђују се минимална мјерила за затварање кластера 1 - Основе. 

Мјерила се утврђују једногласно у Савјету ЕУ, а на приједлог Европске комисије. Мјерила се могу ажурирати, а у случају да се у неком од поглавља отворе нова питања. 

Преузимање и провођење acquisa ЕУ у цјелини је обавеза сваке државе кандидата до уласка у чланство у ЕУ. Током преговора обје стране могу, уз оправдане разлоге, тражити прелазне периоде, посебне аранжмане, заштитне клаузуле и слично, а који су временски и садржајно ограничени. 

Такође, они не смију нарушавати конкуренцију или утицати на унутрашње тржиште ЕУ. 

Ток преговора и испуњавање преузетих обавеза државе кандидата прати Европска комисија која извјештава Савјет ЕУ и Европски парламент. Изузетак је спољна и безбједносна политика у којој послове извјештавања, предлагања и скрининг ради високи представник ЕУ за спољну и безбједносну политику у сарадњи са државама чланицама, те када је потребно, може се укључити и Европска комисија.

Европска комисија, на своју иницијативу или захтјев државе чланице, може препоручити Савјету ЕУ: 

• суспензију преговора и услове за њихово поновно отварање, ако се установи да држава озбиљно и стално крши вриједности на којима се заснива ЕУ, те ако се утврди стагнација или назадовање у испуњавању обавеза;
• поновно отварање привремено затворених поглавља/кластера ако се донесу нови прописи или ако држава кандидат не испуни предуслове и обавезе;
• да се повуче ранија препорука за отварање одређеног кластера.

Одлуке у овим случајевима доноси Савјет ЕУ једногласно, осим ако након саслушања државе кандидата Савјет ЕУ квалификованом већином не одбије препоруку Комисије у року од 90 дана. Европски парламент се информише у случају приједлога суспензије преговора.

3) Закључивање уговора о приступању

Ово је задња фаза преговора о приступању, а која укључује два корака: 

• потписивање уговора; 
• ратификацију уговора. 

Након привременог затварања свих поглавља Европски савјет доноси одлуку, у форми закључка, о затварању преговора. Након тога се израђује нацрт уговора о приступању, а у његовој припреми учествују представници држава чланица ЕУ, државе кандидата и институција ЕУ. У нацрт уговора укључује се све што је договорено у току преговора. 

Прије потписивања уговора о приступању Европска комисија на основу члана 49 УЕУ даје мишљење о захтјеву за чланство у ЕУ. Европски парламент даје већином својих чланова пристанак, а Савјет ЕУ једногласно усваја одлуку о приступању.

Након завршетка процедуре одлучивања у институцијама ЕУ уговор о приступању се потписује између држава чланица ЕУ и државе приступнице, а обично на свечаности организованој тим поводом.

Након тога потребно је да овај уговор буде ратификован у свим његовим потписницама, односно државама чланицама и држави приступници, а у складу са правилима утврђеним у њиховом правном систему.  

Као финални корак, а зависно од правила утврђених у њиховим правним системима, државе приступнице опредјељују се за расписивање референдума о приступању у ЕУ или за изражавање подршке приступању у ЕУ у највишем законодавном органу. 

Датум чланства обично се утврђује уговором о приступању, а уз услов да се ратификациони процес до тада заврши.