DEI Босна и Херцеговина
САВЈЕТ МИНИСТАРА - ДИРЕКЦИЈА ЗА ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

БиХ и ЕУ

Након што се крајем деведесетих година стабилизовала безбједoносна ситуација у државама Западног Балкана, Европска унија је покушала пронаћи најбољу спољнополитичку стратегију за развијање политичких, трговачких и институционалних односа са државама ове регије.

С обзиром да ове државе до тада нису биле укључене у неки други механизам институционализације односа с Европском унијом, било је потребно дефинисати дугорочне политике којим ће се отворити перспектива чланства држава Западног Балкана у Европској унији.

Овај вид политике Европске уније према државама Западног Балкана познат је као Процес стабилизације и придруживања (ПСП), који је успостављен на приједлог Европске комисије у мају 1999. године.

ПСП-ом су обухваћене: Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, БРЈ Македонија (сада Сјеверна Македонија), СР Југославија (сада Србија и Црна Гора). Политика Европске уније путем ПСП-а подразумијевала је и закључивање споразума о стабилизацији и придруживању с овим државама.

С обзиром на евидентне разлике у безбједоносним, политичким, економским и другим областима између појединих држава, предвиђено је да споразуми о стабилизацији и придруживању, упркос идентичној основној структури, буду врло прецизно прилагођени политичким, економским и другим околностима у свакој појединој држави.

Циљеви ПСП-а су стабилизација регије и успостављање подручја слободне трговине те припрема ових држава за чланство у Европској унији. Посебан нагласак стављен је на регионалну сарадњу, а напредак сваке државе оцјењује се на основу сопствених заслуга.

Кључни елементи процеса су: уговорни односи (споразум о стабилизацији и придруживању), трговински односи (аутономне трговинске мјере), финансијска подршка (Инструмент претприступне помоћи), регионална сарадња и добросусједски односи.

Неколико важних догађаја потврдило је значај ПСП-а и опредјељење Европске уније да подржи државе Западног Балкана на њиховом путу ка чланству у Европској унији.

На састанку Европског савјета у Келну (3. и 4. јуна 1999.), потврђена је спремност Европске уније за пружање могућности државама Западног Балкана за потпуну интеграцију и чланство у Европској унији на основу Уговора о Европској унији и испуњавања критеријума из Копенхагена (1993.) и критеријума из Мадрида (1995.).

Подршка државама Западног Балкана на путу ка Европској унији потврђена је и на састанку Европског савјета у Santa Maria da Feiri (19. и 20. јуна 2000.) на којем је закључено да су све државе укључене у процес стабилизације и придруживања потенцијални кандидати за чланство у Европској унији, као и да је циљ Европске уније што потпунија интеграција држава Западног Балкана.

Формалну подршку ПСП-у предсједници држава чланица Европске уније и држава обухваћених ПСП-ом дали су на самиту у Загребу (24. новембар 2000.)..

На самиту у Солуну (21. јуна 2003.) подршка је оснажена и први пут конкретизована елементима претприступне стратегије који су до тада били отворени искључиво државама кандидатима за чланство. На истом састанку усвојена је Декларација Солунског састанка на врху ЕУ – Западни Балкан, којом је прихваћен и садржај документа Европске уније под називом “Солунска агенда за Западни Балкан: Кретање према европским интеграцијама” (Thessaloniki Agenda for the Western Balkans: Moving towards European Integration). Усвајањем Декларације, све државе су уједно прихватиле и садржај Солунске агенде и обавезале се на њено спровођење.

Овим документом уведен је низ нових инструмената и облика сарадње између Европске уније и држава у процесу стабилизације и придруживања, који су засновани на искуствима претходних кругова проширења (посебно петог круга проширења), уз испуњавање одређених услова: европско партнерство, сарадња у заједничкој спољној и безбједoносној политици, парламентарна сарадња, twining и ТАИЕX програми заједнице, повећање буџета програма помоћи CARDS државама у процесу стабилизације и придруживања и планирање новог инструмента помоћи.

Основна обиљежја ПСП-а

Једно од основних обиљежја ПСП-а је једнаки услови за све. Државе које учествују у Процесу стабилизације и придруживања морају испунити исте услове, међу којима су: постојање стабилних демократских институција, владавина права, поштовање и заштита људских права, поштовање и заштита права мањина, изградња тржишне економије и регионална сарадња. Поред наведених услова, Република Хрватска, Босна и Херцеговина, СР Југославија морају испунити и обавезе преузете Дејтонским, односно Ердутским споразумом, као и одлукама Вијећа за провођење мира (енгл. Peace Implementation Council - PIC).

Друго важно обиљежје ПСП-а је јасна перспектива чланства. На састанку у Солуну 2003. године стављен је нагласак на јасну перспективу пуноправног чланства држава Западног Балкана те њихову интензивну сарадњу с Европском унијом у циљу приближавања ПСП-а и процеса приступања. Европска унија кроз ПСП даје подстрек државама регије као потенцијалним кандидатима да наставе са јачањем међусобних односа у различитим областима као што су: трговина, инвестиције, инфраструктура, повратак избјеглица, борба против организованог криминала итд.

Напредак сваке државе која учествује у ПСП-у према Европској унији оцјењује се самосталним испуњавањем обавеза (Индивидуални приступ), које произилазе из процеса придруживања. Неиспуњавање постављених обавеза једне државе нема утицај на положај других држава.

У овом процесу је велика пажња усмјерена на регионалну сарадњу. У процесу ПСП-а сарадња са сусједима је од великог значаја за напредак и помоћ држави у развоју метода и пракси које су саставни дио чланства у Европској унији. Процес стабилизације и придруживања ствара јаке везе између сваке државе и Европске уније са једне стране, док са друге стране снажно охрабрује сарадњу између држава ПСП-а, као и сарадњу са њиховим сусједима.